На литерарном конкурсу расписаном од стране Савеза еколошких савеза Србије наша ученица Леа Ћатић награђена је 1.наградом за прозу. Како је била спречена да путује у Горње Недељице где се одржавао еколошки сабор, награда јој је стигла у школу.
Ево награђеног рада.
Моја порука у боци
Волим вечерње шетње поред Дунава када проводим време са својим мислима. Имам осећај да река низводно носи све моје немире.
Посматрам теретне и путничке бродове, и људе на њима, па размишљам како свако од њих има неку своју причу. Након тога почињем и ја своју причу са Дунавом. Напишем на папиру поруку и ставим је у боцу, па је спустим и гледам како иде низ реку. У порукама се налазе тужне приче тринаестогодишње девојчице, неки нерешив проблем, а понекада и срећан догађај. Често пишем о својим мислима, жељама и очекивањима. У неким боцама пише само моје име и послате су из радозналости да ће их наћи нека Маја у Румунији или Георги у Бугарској. Надам се да ћемо се срести једног дана на обали Црног мора и смејати дечијој машти. Правим цео филм таквих сусрета у својој глави као у најузбудљивијем роману. Боце са важним порукама украшавам да би се истицале од других. Увек пажљиво гледам у реку да и ја нађем једну боцу коју је послала Штефи из Берлина или Ана из Будимпеште.
Много волим ову своју игру са Дунавом, иако никада нећу сазнати колико дечијих тајни и залуталих порука у боци крије у себи.
Леа Ћатић 7/3
